Gde je granica naše nemoći da promenimo ono što se ne može promeniti.
Kako se ponašati u takvim situacijama.Da li moramo baš uvek glavom kroz zid.
Neki ljudi da nisu bili takvi čovečanstvo bi mnogo izgubilo.
Upornost ali do koje granice ?Da li ići do granica izdržljivosti ?

Znas ono "daj mi Boze snage..."sve sto je u nasoj moci treba menjati,na bolje.

Uzeli su mi dushu,cupaju srce,lome grane,unistavaju polja pred zetvu...Sagla sam glavu i cekam.Sama se necu podici nikad...

Ovo oko vidovito TREN - tek tren i podižeš se garant

Oko je takvo a TREN je to znala

Kaze nash narod uporan je kao "mazga", ja u svojoj struci bash sam uporan do kraja,pogotovu kada imam neki problem koji je teshko resiti ostajem do izutra ako treba,ali primetio sam da uvek bolje prodjem kada malo odmorim popijem kafitzu,posle sve ide lakse...

Nazalost ja uvek "glavom kroz zid"

A ne,ne.Par puta glava zabolela i sad samo laganica.
Tiha voda breg roni.

Nekako se to oseti u sebi. Tri mazge mi nisu ravne u nečemu čemu se posvetim. Samo mi mora biti jako važno. Naravno, ''padam'', dižem se, pa opet, ali motiv me drži. Vremenom se nauči prava mera u odnosu na mogućnosti. Važno je odvojiti bitno od manje bitnog ili nebitnog. Loš je osećaj ''uspeha'' u koji se uložila neprimerena energija...

Ili ti kako ono rekose: " Pirova pobeda"

AUTOBIOGRAFIJA

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem

MIRISLAV ANTIC ;)