Za one koji su dovoljno srecni da mogu da prisustvuju ovome, a i za nas da im
malo zavidimo

DRUGI O NAMA

Ratnici izgubljene zemlje

Dva danska romana novijeg datuma – „Izuzetak” Kristijana Jongersena i „Srpski Danac” Lajfa Davidsena – bave se danskom i našom stvarnošću i u obe knjige je bad guy srpski ratni zločinac iz Bosne.

U igrici „Grand teft auto IV” glavni negativac je Srbin Niko Delić

Moja generacija se uvek ponosila našom „pozicijom između Istoka i Zapada“. Svako pominjanje Jugoslavije u zapadnom kontekstu doživljavao sam kao priznanje da smo „više od sirotog Istoka“.

U jednom spotu grupe Frankie Goes to Hollywood – bila je to pesma iz 1986. godine „Warriors of the waste Land“ – među ratnicima izgubljene zemlje, Maom Cedungom, Reganom i Tačerovom, našao se i – Tito. I to je bio onaj crtež koji se pojavio u američkoj štampi u vreme kada su Amerikanci bili odustali od „četniksa“. Ja sam to tada doživeo kao priznanje da nas svet doživljava kao deo Zapada. Danas se smejem toj naivnosti.

Ali, isto tako, kada se u filmu „Otkup“ iz 1975, reditelja Kaspara Vredea, oteti avion spusti u Skandinaviji, pa kada se spomene „borio sam se s partizanima iz Jugoslavije“, pa kada se pomenu naši internirci u Norveškoj, a glavnu ulogu – švedskog agenta Nilsa Talvika – igra Šon Koneri, meni bi opet došlo toplo oko srca. I uvek kada bih čuo neko prezime na „ić” u bilo kom holivudskom projektu, osećao sam to kao lično priznanje. Na primer, Denis Franc u spektaklu Endrua Dejvisa „Paket“ igra policajca „Majlana Delića“, velikog prijatelja Džina Hekmana (jedva je savladao negativca Tomija Lija Džonsa).

I tako... To je sada prošlost. U narednih pedeset godina Srbi su rezervisali uloge loših momaka, a bogami i devojaka.

Tako je i u dva danska romana novijeg datuma – „Izuzetak“ Kristijana Jongersena i „Srpski Danac“ Lajfa Davidsena. Oba romana se bave danskom i našom stvarnošću i u obe knjige je bad guy srpski ratni zločinac iz Bosne.

U „Izuzetku“, to je Mirko Žigić; on je taj, na prvi pogled, koji šalje preteće mejlove dvema saradnicama Danskog centra za informacije o genocidu, dok je „srpski Danac“ izvesni Vuk (najpopularnije srpsko ime u Danskoj), koji prihvata da za račun Irana koji je bacio fatvu na svoju spisateljicu ubije tu ženu dok je u strogo čuvanoj poseti Danskoj.

U oba romana srpski negativci su u nekoj vezi s Rusima; Žigić je direktno povezan s ruskom mafijom, dok je sposobnom danskom tajnom agentu podatke o Vuku pružio upravo ruski diplomata, pošto je bio uhvaćen i fotografisan u homoseksualnom izletu u jednom od danskih parkova.

Jongersen projicira onu predstavu koju dobar deo Skandinavaca ima o ovdašnjim ratovima – samo da smo se mi, Balkanci, skupili za nekim zajedničkim stolom i pričali viceve ili imali šta drugo zajedničko što nas, kobajagi, interesuje, pa da nas bog vidi!

Stvar je obratna. Upravo ono zajedničko narodima na Balkanu predstavlja stalan izvor sukoba – čiji su Andrić i Tesla, a setimo se da smo se praktično rastali na fudbalskom stadionu samo nekoliko meseci pošto se SKJ raspao na kongresu.

Nikad nije suvišno ponoviti da je pogrešna teza da je dovoljno imati nešto zajedničko pa da to spreči (naročito međunacionalne) sukobe, što je omiljena zabluda onih koji bi da nađu rešenje za naše mržnje i zločine. Imali smo, na primer, fudbal kao zajednički interes, ali on je bio samo poligon za vežbanje i razvijanje mržnje.

Jedan Danac, veliki ljubavni pesnik, Henrik Nordbrand, odlično je skrozirao psihologiju fudbalskog navijača i samog fudbala kao trijumf idiotizma i kretenizma.

Lajf Davidsen – danski Džon le Kare – po mom sudu je mnogo bliži stvarnosti u opisu Vuka, svog srpskog negativca. Imam utisak da i Davidsen gaji nekakvo zrnce simpatije ili bar poštovanja za Vuka – koliko je to moguće kad se zna da Vuk za novac želi da ucmeka jednu slobodoumnu spisateljicu – i da se vidi i izvesni paralelizam izmeću Pera Toftlunda, danskog tajnog agenta bez mane i straha, nepušača, kuvara, poznavaoca klasične muzike i ruskog jezika, i Vuka, koji voli svoga oca i staru, i koji, kao i Per, ima planove da se skrasi s jednom ženom „posle svega ovoga“.

Davidsen se u ovom romanu, kao uostalom i u poslednjem „Nepoznata supruga“, usredsredio više na Ruse, njihovu mafiju i takoreći odbegle agente KGB-a koji sada iznajmljuju usluge kome bilo, samo ako se plati.

Oba romana meni pokazuju da verovatno neću doživeti da u nekom novom filmu ili romanu opet vidim Srbina koji glumi makar nešto pozitivno. Kao u onoj pesmi „Zabranjenog pušenja“, osuđeni smo da budemo Švabe bar jednu generaciju.

Ali sve ovo mi je samo uvod da bih pokušao da ubedim nekog izdavača da objavi ova dva romana. Naime, želeo bih da ih, te knjige, odbranim od optužbe da su antisrpske.

Idemo ovako. Jeste, negativac je Srbin. Međutim... Na Sterijinom pozorju početkom hiljadu devetsto osamdesetih igrana je predstava „Korešpodencija“ po Zlatnom runu Borislava Pekića. Simeona Njegovana, unuka (Milan Mihailović), zavela je Mađarica Julijana Juliška, u – kako bi rekli seljaci – tumačenju Ružice Sokić. Dušebrižnici su zagrajali da se tako vređaju pripadnice naše narodnosti. Valjda je u to vreme i Mira Banjac imala monodramu s onim „Ja volela lepo oficir u lepo uniforma“ i slično.

Neko se tada dosetio da odbrani predstavu ukazujući da je zapravo najveća dama u „Zlatnom runu“ – knjaz Miloš. (Doduše, nema ga u predstavi, ali Pekić piše za Miloša da bi „jeb’o i mrtvu guju u oko samo da mu se da“).

E, po toj analogiji mogao bih, u odbranu ova dva danska romana, da kažem da su u njima najveće dame danski političari, ruski mafijaši i tajni agenti, danske politički kvazikorektne čépe, a ne Srbi kao takvi.

Srbi su sada samo tipski negativci, kao kada glumac „upadne u fah“. Uzmeš Drakulu, vampira, ajkulu, Srbina itd...

(http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ratnici-izgubljene-zemlje.lt.html)

P.S. Znam da nije ovako zamisljena tema, n`o ne znam gde bih ga.
Uvek me "pomakne" ovako posmatranje. ETE nas u INO kulturi

Tako ti je Oko, Srbi su sad u tipskoj podeli likova negativci. Trebaće dosta vremena ili neko drugi da nas zameni. Za sada smo mi najzgodniji za upotrebu, prosto za nas vezuju pojmove divljaci, vandali od kojih se to može očekivati.
Došla je do mene priča od prijateljice koja živi u Americi a njeno dete ide u obdanište.
Došla je uplakana i uplašena iz obdaništa jer je vaspitačica pričala o srbima najružnije stvari.Nju su učili tako malu da je srpkinja i odakle je, mada nikada nije bila ovde. Pogodilo je ta priča tako malu i mene kad sam to čula.

Medvedev, Putin i Obama pozvani u Guču
04. jul 2009. | 10:57


GUČA - Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani, pozvao je ruskog predsednika i premijera Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina, kao i šefa američke države Baraka Obamu da budu gosti predstojećeg Sabora trubača u Guči, piše beogradska "Politika."

U pismu koje je Jolović, takođe i predsednik organizacionog odbora Sabora u Guči, uputio svetskim državnicima preko njihovih ambasada u Beogradu, se navodi da se radi o "jednoj od najvećih trubačkih manifestacija u svetu i nacionalnom projektu narodnih umotvorina, sa istorijskim pečatom srpskog naroda."

Dragačevski sabor trubača u Guči, u opštini Lučani, 49. po redu, biće održan od 5. do 9. avgusta ove godine, pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srbije.

`el` i ovo kultura?

Nemam ja ništa protiv Guče i trubača. Nisam bila jer je mnogo komplikovano otići, a i skupo je. Draže su mi druge manifestacije. Žao mi je što su to digli na državni nivu tj. što svi moramo da finansiramo njihove egzibicije. Ništa nije falilo kad su samo trubači svirali a narod se veselio. Pričali su mi redovniji posetioci Guče da je bilo lepše pre par godina. Sada se sve plaća i sve je regulisano osim parkinga koji je haotičan.