У снегу крвари траг моје љубавне песме;
бескрајем даљине прелеће моја сенка.
У малој улици промрзло грање робује,
тужно певају птице... Леди се последња чесма.
Безличне стопе долазе у једноставно рађање Ноћи;
нада мном месец са златном жицом снега;
све ми се уморно клања где моја нога крочи.
На старом прозору промрзло биље сања
о неком краљевићу и заљубљеној принцези из бајке.
Пале се промрзла светла, долазе таме са брега.
У мени почну да певају зове и свирале.
Сам сам... Гладно ме гледају кровови у тами.
А ја сам чудно замишљен са великом сузом у оку;
питам се шта бих ти рекао да смо сами
док гледам белине и ноћ, бескрајно дубоку.
Идем, погурен низ улицу. Гасе се касне лампе.
Нигде ни пса... О, туго остарелог злата!
Долазим до своје собе, дрхте високе сенке.
Међ њима и твоја, нежно, куца на моја врата.