Mrtav peva Federiko
Borislav LALIĆ, 13.03.2004 18:22:00
-dalje je podeljena oko toga da li treba prekopavati ratna stratišta kraj Granade. U jednom od njih, već skoro sedam decenija, počivaju zemni ostaci velikog pesnika Federika Garsije Lorke, kome se ni dan-danas ne zna mesto ukopa.
I pisac ovih redova je, u godinama neposredno posle Frankove smrti, tragao za grobom najslavnijeg španskog poete.
Bilo je to u proleće 1976. godine.
“Odlazite li nekada na koridu”?
Čovek koji mi je postavio ovo pitanje zove se Francisko Garsija Lorka. Sem možda, po živim andalužanskim očima, u ovom starom gospodinu, koji je više ličio na trgovca nekretninama nego na intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Andalužanina Federika Garsije Lorke.
Francisko je pre nekoliko nedelja stigao iz Amerike. Tamo je bio u izbeglištvu, skoro pune četiri decenije.
“Znate zašto vas pitam da li odlazite na koridu? Zato što ćete onda lakše razumeti kako je umro moj brat. Federika su ubili kao bika. Polako, uz odbrojavanje. Umro je mučenički.”
NEZACELJENA RANA
Bio je maj 1976. Prva godina bez Franka. Idućeg meseca padala je 78. godišnjica rođenja pesnika Lorke. U njegovoj Granadi se pripremaju da tim povodom održe prve svečanosti otkako je pesnik ubijen.
“Ja na tu svečanost neću da idem - kaže mi Francisko Lorka. Neka vlasti prvo objasne kako je Federiko ubijen, neka španskom narodu kažu kako se zbio zločin u Granadi, pa tek onda neka pesniku odaju počasti. Četrdeset godina su ćutali kao gušteri. Neka bar sada progovore”.
Francisko nije stigao u Granadu. Dve nedelje posle toga našeg razgovora u Madridu, infarkt ga je oterao u grob sa još jednom nezaceljenom ranom na duši.
U Lorkino rodno selo Fuente Vakeros, stigao sam u podne. Vrela jara pritiskala je Grandinsko polje preko kojeg vodi put do Lorkine kuće, udaljene od grada dvadesetak kilometara.
Zaustavio sam se ispred kafane “Trebol”, usred sela. Lorkina rodna kuća nalazi se nekoliko koraka dalje.
U kafani na zidu ogromna Lorkina fotografija, izbledela i sa tragovima muva na staklu. Ispod nje neki lokalni umetnik je krupnim slovima ispisao poznate pesnikove stihove.
“Ako umrem,
Ostavite balkon otvoren”.
Konobar Manolo, crnpurast i kočoperan, priča da su mu taj Lorkin portret i stihovi ispod njega u proteklim godinama dosta muke donosili.
“Ali, senjor, kaže Manolo, i snažno se udara šakom po grudima, Lorka je ostao tu gde ga i sada vidite. Ako ne verujete, pogledajte...”
I skida čovek sa zida Lorkinu sliku, a ispod nje beo kvadrat zida, znak da slika tu stoji bar od poslednjeg krečenja.
“Kad sam prvi put Lorku stavio na zid, priča Manolo pošto je pesnikovu sliku vratio na njeno mesto, već sutradan dođoše dvojica iz “Civilne garde”. Prislonili se uz šank, naručili pivo, razgledaju kafanu i kašljucaju.
“A, ko je tebi, kurvin sine, dozvolio da ovog “mariku” (pedera) okačiš na zid?” - rekao je jedan od njih.
“Niko” - odgovaram ja i vidim da je đavo odneo šalu.
“E, pa onda skidaj - naređuje policajac i uzima pivo sa šanka.
“Obrišem je lepo ruke, nastavlja Manolo, skinem sliku i odnesem je u magazin iza šanka. A posle kada je njihov automobil zamakao preko Grandinskog polja, ja brže-bolje opet Lorku na zid. Posle oni opet dođu, priprete, a ja sliku iza šanka. I tako godinama. Oni skinu, ja vratim...”
STRELJANJE U ZORU
“Lorkino ubistvo”, kaže mi pesnik Eduardo Kastro, najsvirepije je prokletstvo koje je moglo da se sruči na naš grad. Mi smo izgleda nekakva prokleta zemlja u kojoj sudbina pesnika mora biti tragična”.
Lorkina smrt je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Svojom simbolikom i svojom tragikom ona je označila početak drame španskog građanskog rata.
Uplašen od ratnih pokliča, koji su već odjekivali Španijom, Lorka je 16. jula 1936. godine otišao iz Madrida u Granadu da se tamo, u kući svojih roditelja, skloni od fašističkih divljanja.
Nije uspeo da zametne trag. Uhapsili su ga 16. avgusta 1936.
Pesnik Luis Rozales je preko svojih falangističkih veza pokušao da Lorku izvuče iz zatvora, ali mu to nije pošlo za rukom.
Tri dana kasnije u štab guvernera Valdesa stigao je čuveni španski kompozitor Manuel Falja da moli milost za Lorku.
“Kasno je”, odgovorio mu je guverner - Lorka je mrtav.
Pesnika su streljali, u zoru 19. avgusta, negde pored puta koji vodi iz izvora Fuente Grande ka selu Visnar, na planinskim obroncima na domaku Granade.
SVEDOČENJE PENZIONERA HUANA
Sa poznanicima i prijateljima iz Granade odlazio sam u više navrata da tražim Lorkin grob, ali sve je bilo uzalud. U tim vrtačama nema nikakvih obeležja ni za Lorku, niti za ikog drugog.
Bili su uzaludni i pokušaji da o tome razgovaramo sa nekim od starijih žitelja Visnara. Žitelji Visnara ćute kao zaliveni.
Kolega Antonio Markes, novinar iz lokalnog lista, odveo me jednog dana u Visnar, u kuću penzionera Huana de Diosa Maldonada. Krupan, smračen, sa ogromnom crnom beretom na glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na Andalužanina. Brzo se otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj kući, pokušavajući izokola i bez žurbe da ga navedem da mi ispriča nešto više o onom što je znao o pogibiji Federika Garsije Lorke.
Priča koju mi je ispričao je jeziva.
Maldonado je u ono vreme bio seoski poštar. Raznosio je pisma i pozive po selima, čak i sa druge strane planine Alfakar.
“Kad sam se predveče vraćao kući, priča starac, obično sam išao onim putem od izvora Fuente Grande ka Visnaru. Idem i vidim - svakim danom sve više grobnica. Ne smem ni da gledam. Sagnem glavu i grabim kući...”
“Huan, zašto o tome pričaš“ - javlja se iz kuhinje njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.
Huan je na nju samo bacio pogled, okrenuo se i nastavio:
“Te grobove oni su pravili na brzinu. Možda zato što im se žurilo, a možda i zato što nisu stizali da posahranjuju tolike ljude. Streljali su svaki dan”.
Starica iz kuhinje opet upućuje Huanu preteće poglede, ali priča je već krenula:
“Iz nekih od tih na brzinu napravljenih raka, virili su delovi tela, ruke, noge, parče odela, cipela... Jednog dana kada sam se vratio kući, dolazeći preko brda, jedno od dece me je presrelo u dvorištu da mi kaže da je naš pas, odozgo s puta, iz nekog od onih grobova, doneo ljudsku ruku... Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci su još bili delovi odeće i bila je sva krvava...”
NA RAMENIMA CIGANA
STARI Huan je zaćutao. Duboko je uzdahnuo i nastavio.
“Dve noći nisam mogao oka da sklopim. Strašni nemir se uvukao u mene. Gotovo da sam počeo da bežim od kuće da slučajno ne sretnem onog prokletog psa. A onda sam shvatio i prelomio da ja pored tog psa, kojeg sam svakako voleo, više ne mogu živeti. Rešio sam da ga uklonim. Ali kako? Pucati se nije smelo, a zaklati ga nisam mogao. Rešio sam da ga obesim. Odveo sam ga jednog dana u planinu, popeo se sa njim na stenu, stavio mu omču oko vrata, zavezao drugi kraj konopca za nekakav panj, okrenuo se ka planini, i gurnuo ga nogom u provaliju. Nisam posle ni pogledao za njim...”
Dugo nakon rata, mogle su se primetiti humke grobova u koje su sahranjivani streljani. Posle je vreme poravnalo te grobove na kojima nije bilo ni krstača, ni bilo kakvog drugog obeležja. Neko je tu kasnije zasadio borove, pa se zameo i poslednji trag.
“Tu u jednoj od tih vrtača pored puta - priča Huan - leži i Lorkino telo. Mi meštani čak mislimo da znamo u kojoj. Možda su nas na to naveli i Cigani, koji su se nekoliko meseci posle streljanja pojavili i na jednom od grobova zaboli krstaču sa Lorkinim imenom. Za njima je došla policija i skinula to obeležje”.
Ostala je samo lepa pesma koju su Cigani sročili o sahrani velikog pesnika. Veselo cigansko pleme, kojem je Lorka posvetio toliko svojih stihova, ovako je videlo njegovo poslednje putovanje:
“Na ramenima šestorice Cigana
odnesoše ga na Maslinje brdo
da ga sahrane.
Samo Cigani napred,
samo Cigani pozadi.
I samo se ciganska pesma
putem čuje...”
Vraćam se niz obronke planine peške putem pored Visnara. U podnožju Sijera Nevade, tužno se šćućurila Granada, usnula, daleka, lepa.
Koračam, a reči Antonija Maćada naviru same:
“Zločin se zbio u Granadi,
Jadna Granada. NJegova Granada...”
Mrtav peva Federiko.
_________________
![[*_-]](http://illiweb.com/itest/ranks/ut/ut17.gif "[*_-]")
Naslov: Re: OMILJENI AUTORI 
2008-04-18, 00:00
