Izvini što mi na licu tinja mali brušeni vezuv nihila (dragi moj esteto, da sam te tešila, da te nisam grdila, pitam se da li bi ljubav nizije, dok ovako klija, bila manje nastrana, manje zakopčana i zbog toga nasilna. Izvini što mi reči (reči su nasilje) tonu na morsko sijajuće dno kao kovčezi sa vazljubljenog mi splava i što ne spasavam ništa. Izvini što mi zanoktice rastu dok žvaćem nešto usputno, za stolom, za sudoperom što mi raste kosa. Izvini što ne umem da plačem nad nama i što te varam sa drugim (knjigama), a lestve samo tebi, samo si se ti na mene zaista popeo i otisnuo se tamo, k Narcisu. Izvini što smo ljudi. Izvini što postoje lekcije u životu koje bole. Izvini što je moja samoća jestivija od nas zajedno. Izvini što imaš vrat od čijeg me sjaja mori teška radoznalost. Izvini što me deja vu ujeo pre par sekundi za obraz nežno kao jagnje, to je taj atribut koji su kabalisti zaboravili, Ironija. Izvini što mi je potrebno tvoje rame koje, da budemo realni, uopšte nije tvoje. Izvini što si mi potreban da iživim umetnika u sebi. Izvini što ti se obraćam. Izvini zbog pisma. Izvini zbog punog Meseca. Izvini što ne klečim. Izvini što klečim. Izvini što planete galopiraju i grizu ular, njihovu nestrpljivost i pokornost Kočijašu, poznajemo, zar ne? Izvini što ću ostaviti svoje ruke koje su te jednom pridržale i svoje sećanje na tebe kad se suočim. Izvini što ti ne verujem. Izvini što te ljubim dok ti tako ne verujem. Izvini što se egzaltira moj Mesec u Ovnu koji čini da mi se egzaltira Mesec u Ovnu, i suštine, i moći, i vreme, i tajne, i ostale gluposti (bogomdani ovi zubi, možda već ispljunuti, none-bombone koje ću da svučem s elegantnim nemirom u poslednjem kolenu, pa stomačić pun zgužvane hartije i tako redom i tako preko reda). Izvini što se neću boriti za tebe, jer nemam protivnice nego saučesnice, jer nemamo decu nego braću i sestre, jer mi nemamo ugovore o vernosti nego divnu vest o slobodi. Izvini što te se bojim, ali to neću nikad više reći. Izvini što sam pas, što znam šta znači pobediti i šta znači riti i trčati i glodati kost. Izvini što sam drolja, takva su vremena. Izvini što sam vesela i kad znam da ti nisi. Izvini što veoma sumnjam u verodostojnost ovih malih prolaznih reči. Stalno imam neki superioran utisak da lažem, izvini. Izvini što sam spora u malim stvarima, brza u velikim, i obrnuto. Izvini što više ne sviram ništa, ne pevam ništa, ne idem nikuda, što imam bezrezervno poverenje u jedno veliko astralno srce od kojeg sam odbijeno slovo. Izvini što ću te razočarati. Izvini ako si očekivao nešto drugo. Izvini što nosim kratku kosu. Izvini što su mi crte lica čerte i reze. Izvini zbog lične garde, eklektičnih misli koje ne talasaju površinu. Izvini što imam obrnuti apetit, što ću se udati i otići daleko, što se (ne) bojim greha, što te (ne) prisvajam. Izvini što ne zaboravljam pravila igre koja kažu da si voće zabranjeno. Izvini što sam ovako jadna dok ti se izvinjavam. Izvini za fantaziju. Izvini što ti ne peglam košulje, izvini što te ne hranim kao svoje dete, što te ne oblačim. Izvini što te svlačim. Izvini što se osećam pomalo iskorišćeno dok ti svojoj ženi prilaziš s novom strašću i svome stolu. Izvini što ću večeras u XY kaffeu sesti na barsku stolicu, naručiti bilo šta, pa zatim popiti još koju čašicu toga, otvoriti knjigu od pola i uzeti neki visoki muški zagrljaj na iskap. I što niko neće biti lep kao ti, niko sjajan kao ti, i sa tom bolnom činjenicom treba se nekako pomiriti. Ali kako to da tvoj genijalni jezik nije na čistini, izvini što pitam, što podsećam, mi smo svakako rod, ko će ako neću ja. Držim ti lopovske lotre, hajde, uberi jabuku i odleti.-Liljanacuk