Prijateljstvo sigurno kao i većina stvari ne opstaje bez razloga.
Sa prijateljima deliš dobro i loše. Na netu je to obično samo dobro.
Pa je malo teže steći nekog prijatelja koji je voljan da te sasluša
i podeli tvoju brigu.
Ovde se ne priča o stvarnim problemima kao što su bolesti, razvodi,
rastanci, nedaće na poslu i u privatnom životu.
Lepe i pozitivne stvari se mogu podeliti i sa poznanicima.
Zar ne?

Gea, nikada se ne zna kada i ko kome može mnogo pomoći u životu. Možda neke stvari nisu sasvim slučajne, pa ni ovo naše piskaranje ovde. Možda mi je već neko pomogao na javi odavde, možda sam nekima pomogla.
Moja deviza je da gradim mostove ispred sebe svuda i na svakom mestu, a i da ih sačuvam da bih se njima uvek mogla vratiti.



jeste jare moje,ptico moja...sonato u de duru.....lepoto nasha:)

Pa gradimo mostove pričom, pisanjem. Nisam isključila mogućnost i sticanja pravih životnih prijatelja.
Ističem samo da se ovde iznose životne činjenice koje želimo i one ne sadrže naše strahove. U njima nema naše slabosti, njih pokazujemo prijateljima.

Evo ja cu jedan vama svojim virtuelnim - sklona sam porocima raznim
Juce smo se skoro svi okupili na slavi kod mojih roditelja. Bila su i 4 andjela. "Sutnuli" smo u aut sve moderne alkoholne zavrzlame i pili vrucu rakiju ("zlatiborski caj"), sva se kuca dimila od przenog secera. Veze vi nemate sta je to, a ja sam "guckala" s` nogu, znate ono - malo po malo, nabere se:))) Nabiralo se toliko da je moja stara majka intervenisala za moj "ugled". Pa ono "nevidljivo" - dodaj ovo, pa ono..."
Salu na stranu, divno nam je bilo. Od silne trke zaboravili smo porodicna okupljanja. Volim slave, onako tradicionalno, svu tu atmosferu, od priprema (cak i generalno ciscenje) do ova dva dana. Nikoljdan mi je jedna od najdrazih.

gorskooko manje pica,nemoj da obrukash mamu,neces se moci udati

Volim vruću rakiiicu (mora sa više i jer joj tepam .
Jedne nove godine sam se baš napila od nje. Nas šest zabasali na neki brod na Jojkićevom kanalu. Iza pančevačkog mosta levo, onda pravo dok ima puta, preko brane i tucanika, pa razrovanim putem i na kraju toga puta je brod. Bilo hladno i smrzli se dok smo stigli. Unutra lepo toplo na furuni lonac sa kuvanom rakijom, održava temperaturu i rakije i broda. Domaćini sipali prvu a ostalo je samoposluživanje. Na stolu kiso kupus posut alevom paprikom, hrska u ustima i odlično se slagao sa kuvanom rakijom. Čaše nisam brojala ali mislim da sam pojela tri činije kupusa i negde posle ponoći sam bila gotova, uspavana načisto.

Mi smo ovde kao porodica,zaista.Sigurna sam da vecina nas tako dozivljava ova nasa druzenja.Upravo sam saznala tuznu vest i zaista , zaista me je pogodilo jako.

Sve moje iskrene zelje da sve bude u redu,idu iz duse.

tako mi je drago sto sam svoje virtuelne prijatelje videla,popila kafu,
i nastavljamo stvarnicko druzenje!1!!!

Virtualni prijateljima svo postovanje,ali stisak ruke i pogled u oci jos na cekanju..

neki ne vide ispruzenu ruku prijateljstva,

Ja stvarno i dalje mislim da je ovo odličan način upoznati zanimljive ljude.
Normalno da pod tim podrazumevam i upoznavanje van neta.

Znate sta - vise ljudi cak ne moram da upoznam licno - dragi su mi i ovako virtuelni, istina je.

Malo mi je to suprotno logici. One koje upoznaš na netu, forumu i zanimljivi su sagovornici, veruješ u njihovo iskreno pisanje a ne želiš da ih i lično upoznaš.

Baš bi volela da čujem tu analizu, prijatelji na netu ali ne i u životu.

Analiza...
Nema tu osecaja za prijateljstvo, ne virtualno, jer pojavite se po radi sebe i tako sebicni zaboravite da oslusnete druge...
Prazne su vam price, jedino vas krasi lepo izrazavanje sa manje gramatickih gresaka.
Imate iskrenosti, ali nemate volje da nesto promenite, bas kao ni ja, Gromovito udarate, po onim ko vas voli, a grlite lazi i velicinu ispraznih licnosti...
- Ima Virtualnog prijateljstva, Imam virtualnnog prijatelja, Ima gde"gazda" svog sina razbasini, a on ipak ostavlja svoje bogastvo u nadi da ce obogatiti siromastvo duha, i da ce forum preziveti...

Nevenko ovaj ce forum i dalje da zivi uz jos vecu svetlost,drugarstva i pravoga prijateljstva tek dolazi njegovo vreme samo ja da zavrsim neke obaveze..

Većini je ovako zgodnije druženje. Nema se vremena. Drugi gradovi i teško je ostvariti neko prisnije prijateljstvo. I ovako zapostavljamo dugogodišnje prijateljstvo. Nekad su nam i oni teret, sa svojim problemima i zahtevima.
Razumem. Dnevne obaveze, ritam koji samo dozvoljava malo opuštenog zezanja na netu.

Pa preduhitrili ste me - u vezi te tvoje analize, Gea. Upravo to sto si napisala. Vec sam napisala da ne vidim sebe u organizovanim druzenjima chatera, ono da dodju svi koji su zainteresovani, mada ne vidim nesto lose u tome, kome se dopada.

U odnosu na ljude koje sam ovde "prepoznala" (kao virtuelne prijatelje) - pa sa svakim od njih bih volela da se upoznam licno, i bice tako ako bude prilike. Istina je da, saglasno sadasnjim prilikama, ne bih konkretno putovala samo radi tog vidjenja, ali je sigurno da bih te ljude konkretno potrazila u njihovom gradu ili sacekala u svom. No videcemo, vreme je pred nama.

Slazem se, Rita. Ustvari uopste ne vidim razlog za neiskrenu komunikaciju. Naravno, zavisno od nase prirodne otvorenosti, mozemo nesto reci ili ne, ali stvarno nema potrebe biti neiskeren. Osim toga, kao i u reali, virtuelno prijateljstvo (po meni - vise je to svojevrsno drugarstvo)podrazumeva negu, prvenstveno u smislu da se potrudimo da razumemo napisano i u odnosu na to damo svoj stav.

Svi bismo verovatno virtuelnom drugaru pomogli, kao i inace ljudima u realnom zivotu. Ipak, pored kriterija da li uopste komunicirati, postoji i labilnija granica koju tolerisemo, bar ja tako vidim. Naravno to je pitanje opreza, izbegavanja zamaranja tamo gde treba da se opustimo, no to je drugo.

Prosto receno - koliko smo spremni uciniti za virtuelnog prijatelja - isto sto i za prijatelja u stvarnom zivotu, ili manje? Mislim na situacije koje podrazumevaju nasu pomoc bez razlike koliko nas to opterecuje.

Na nasem prijateljskom forumu Slovenska, dopalo mi se jedno razmisljanje jer mislim da u njemu ima istine, kada su pojedine ljudske prirode po sredi, ne mislim na sve.
Jedan fini forumas je napisao da su ljudi na netu otvoreniji, iskreniji, ne zato sto to ne vole u reali, nego im je valjda lakse.
Iako ne mislim da sam u realnom zivotu drugacija, mislim da tu ima istine.Ljudi su razliciti, nekome je lakse da svoju potrebu iskaze nekom koga ne vidi, ne poznaje, mozda zato sto u reali ljudi cesto vode gluve razgovore. Ako je tako, ovo moze biti jedan od signala da je otvorenost, iskrenost potisnuta kojekakvim glupostima koje nas sputavaju da budemo to sto smo. Opet kazem, takvi smo kakvim nas je Bog dao, ne treba da igramo kada to nije nuzno. Samo ako je nekom tako lakse, da u virtuelnom svetu bude otvoreniji, pa dobro, zasto da ne