Ima ih raznih, od onih koje samo mi "vidimo" do onih vidljivih za sav ovaj lepi, sareni svet. Cak i po tome sta jeste ili nije nepravda, mozemo deliti, ovako predisponirani na "seckanja" razna...

Ali ima jedna specificna "sorta" koju verovatno svi poznajemo - to je ona zbog koje ne besujemo, nemi smo Q boli. Kako se nosite sa njom?

Uvek ostanem nema kad shvatim kako razni uvek bolje znaju sta je dobro za mene i za nas. Al uvek pomislim "Oprosti im Boze - ne znaju sta rade".

Ili ono - ko tebe kamenom, ti njega hlebom!

Samo nisam pekar! Prosto odbolujem, k`o biva podignem "bradu" i `odam dalje.

Nepravdu ne podnosim, i retko se suzdrzim da ne delujem, iako najcesce "platim". Samo kad je od ove sorte, kad je elementarna, takva da me skrozira - blokira me, nesto u meni odumre i treba mi dosta za regeneraciju. Jos uvek nisam naucila da se "nosim" sa njom.

(Ovo nema veze sa drustvenim pravilima, pravom, bilo cim instuticionalnim ili stecenim, zato sam je stavila u psihologiju).

Kao "Sluga Jerenej i njegovo pravo." Ko još podnosi nepravdu, osim onih
koji mogu da gaze i preko leševa da bi došli do svojih ciljeva, čitaj intertesa.

Ima i onih svakodnevnih, sitnih, sto grickaju odnose poput nevidljivih grinja sto polako, ali sigurno ostavljaju trag. Na oko sve je to u redu, ne moze se nista reci, ali opet nije.