Placete li?
Da li su mozda neka procitana knjiga ili odgledani film, pokrenuli decenijama zapreteni i skrivani bol u vama? Da li su vam niz lice klizile suze zaboravljenog bola, koje ste brze-bolje uspeli da zaustavite? Da li vam je zbog toga bilo neprijatno, narocito ako ste se nalazili na nekom javnom mestu?
Ako vam se bilo sta od ovog desilo, ne sekirajte se, sa vama je sve u redu. Vi ste zdravo ljudsko bice koje je uspesnim koristenjem moci samokontrole, upravo premostilo mali trenutak slabosti. Steta koju ste pri tome pretrpeli je minimalna i ako imate srece, niko od vasih zajednickih poznanika to nije ni video. Vratite na lice izraz neranjivosti i moci i hrabo nastavite dalje - gde god da ...

UPOZORENJE: Ukoliko sebe smatrate istaknutim predstavnikom macizma, dalji sadrzaj ovog teksta moze kod vas izazvati odredjeno dusevno uznemirenje, stoga vam preporucujemo da ga ne citate.

Plakanje predstavlja jedan od nacina na koji ljudska vrsta izrazava emocije.
Bol, strah, gubitak, razocarenje, neuspeh i jos mnostvo drugih emocija, svoj prirodan nacin ispoljavanja dozivljavaju putem plakanja. Ono na prirodan nacin cisti vecinu nagomilanih i zaostalih negativnih emocija, predstavlja siguran znak da vas energetski sistem funkionise odlicno i govori o tome da ste sposobni i voljni da osetite sirok spektar zivotnih energija. Plakanje je vas prijatelj.

Nazalost u Egolendu - koji se zasniva i funkcionise na Moci, ono predstavlja potvrdu vase slabosti, kukavicluka i ne-moci. Ono je prvi znak koji upozorava da sa vama nesto nije u redu i koji ce medju vasim poznanicima pokrenuti pravu lavinu nagadjanja i teorija. I protiv svoje volje postacete aktivni ucesnik sopstvenog "Velikog brata". Bicete diskretno nadgledani, a vasi uobicajeni postupci - iznova tumaceni, dobice sasvim novo znacenje.
A stvar je krajnje jednostavna - vi ste samo plakali.

Nije to nova potreba jer zajedno ste jos od trenutka vaseg rodjena, i tokom odrastanja cesto puta ste ga koristili. Dok ste jos bili beba, zamenjivalo vam je nedostatak govora i mora se priznati da je bilo uspesno. Njime ste izrazavali sve svoje potrebe; da ste gladni, mokri, uplaseni, sami. Aktivirajuci ga, uvek je dolazio neko - najcesce vasa mama, da vas nahrani, promeni pelene, zagrli i privije na grudi.
Kada ste prohodali i progovorili i dalje ste ga koristili - kada bi udarili kolenom o asfalt, da bi ubedili roditelje da vam kupe novu i skupu igracku, kako ne biste otisli rano na spavanje i u jos mnogo drugih prilika. Ali sve cesce ste bili kritikovani od strane roditelja i okoline zbog toga. Receno vam je da vise niste mali, te da ubuduce plakanjem necete dobiti ono sto zelite.
Steta, a bilo je bas jednostavno.

Polaskom u skolu u drustvu sa sebi slicnim klincima, stvari su postale jos ozbiljnije. Svi oni su vam postali direktni protivnici u borbi za moc i bilo koji, pa i najmanji znak slabosti izlagao vas je poruzi svih ostalih. Ukoliko biste pak plakali, dotakli biste dno: proglasili bi vas kukavicom, plackom, a ko zna - mozda i devojcicom?

I malo po malo, iz godine u godinu, tokom perioda odrastanja, vi ste i najmanji nagovestaj vlazenja ociju potiskivali u sebi. Istovremeno sa njime, postisnuli ste i odrekli ste se velikog broja emocija. Postali ste Stena - neko koga ni najaci bol i gubitak ne mogu naterati da pokaze svoje emocije. Sada je to postalo neka vrsta takmicenja medju vama i vazan izraz vase Licne Moci. Samo ponekad, u trenutcima porodicnih tragedija, drustvo bi vam tolerisalo plakanje, pod uslovom da ne preterate u tome. Morate biti jaki.

Od strane drugih ono je dozivljavano dvojako: kao nepozeljno - jer predstavlja izraz vaseg bola, licnih slabosti i nedostatka moci samokontrole, i kao pozeljno - jer predstavlja ocigledan dokaz vaseg bola, licnih slabosti i nedostatka moci samokontrole.
Zato ste ga sakrili za sva vremena. Duboko u sebi.

I vremenom, ne pokazujuci emocije i ne oslobadjajuci ih se putem plakanja, sav taj bol, bes, ljutnju, strah i ko zna sta jos sve, gomilali ste i nakupljali u sebi, sto je u vama stvaralo strahovit unutrasnji pritisak i bol. Neznajuci za drugi nacin, oslobadjali ste se tog bola svadjama, alkoholizmom, kockanjem, tucama, porodicnim zlostavljanjem, bolescu i na hiljadu drugih nacina.
Iskoristili ste sve pogresne nacine, kako ne bi koristili jedini ispravan - plakanje.

Dugogodisnje intenzivno programiranje od strane drustva bilo je toliko jako i uspesno, da ste bili spremni da unistite i svoj i zivot svoje porodice, ali ne i da zaplacete. Vi ne. Niste vi devojcica.
Doduse i devojcice-zene sve manje to rade. S obzirom da su se sve aktivnije ukljucile u direktnu borbu za moc sa muskarcima, one su takodje pocele da se stide i potiskuju plakanje.
Rezultat? Sve vise bola i nerazumevanja.

Zasto Ego insistira na zabrani plakanja?
Objasnjenje je vrlo jednostavno. Nametanjem te zabrane dolazi do velikog nagomilavanja energije koju on koristi kako bi osnazio i uvecao svoju Licnu Moc. Na taj nacin Ego umiruje sopstveni strah od nestajanja i smrti, jer mu veliki priliv energije omogucava stalan i visok energetski potencijal, kao i pravljenje odredjenih energetskih zaliha, za svaki slucaj.

Stoga plakanje - ukoliko ste se 20-ak godina uzdrzavali od njega, nije u potpunosti bezazleno.
Ono ce vam pomoci da se oslobodite unutrasnjeg bola i pritiska, omogucice da uspostavite sopstveni mir i jasnije dozivite energije Ljubavi, ali usled toga, direktno ce uticati na slabljenje vase Licne Moci, a u odredjenoj meri i zdravlja.
Zato sami morate odrediti meru i stepen potisnutih emocija, kojih zelite da se oslobodite plakanjem.

Njegov znacaj posebno je vazan u vaspitanju buducih generacija dece. Ukoliko bi tokom odrastanja bili ohrabrivani da sve negativne emocije i bol u svakoj prilici, slobodno i uz podrsku okoline izraze plakanjem, vrlo brzo to bi se direktno odrazilo na smanjenje svih vrsta nasilja, ubistava, pa i ratova.
Mozda izgleda suvise jednostavno, ali vredi pokusati.

...stese uputili, ali pre toga ipak procitajte ovaj tekst. Mozda cete u njemu pronaci par recenica, koje vam mogu pomoci.

Placite. To ce vam ponovo vratiti osmeh na lice.

Volim da citiram Mešu Selimovića: "Smejem se do suza. Kada
prestane smeh, ostaju suze"

Da, placem ko da lijem monsunske kise. Narocito kad me spopadne alergija.

Placem, retko, ali kad ``prokinem`` lijem celom sobom samo kad sam sama, pred drugima skoro nikad. Istina je mnogo toga, ne samo koja recenica.

U poslednje vreme placem vrlo cesto.
To je odraz moje bolesti,posledica verovatno.
cesto osetim nalet tuge....i svega negativnog sto ljudi sa sobom nose u mojoj ne posrednoj okolini ....ovde cak
moj smisao za humor,to cesto prenebregne u moju korist,i ja osetim onda nov energetski potencijal.

Ne, ne placem, mislim da sam se poslednji put isplakala, onako bash kad sam bila dete.
Preplave me emocije samo kada su u pitanju moja deca, npr. kad mi je starija kcerka imala matursko veche...
i cesce mi krenu suze od besa ili smeha nego od tuge.
Ne dozvoljavam da me preplavi to osecanje tuge, nostalgije... tako da i ne placem

ha! Svi smo mi ''sile'', možemo mi to, kako da ne!
Treba plakati. Znam da je tako, jer u protivnom skupo plaćamo. Ali ne vredi, tvrdokorci misle da se tako stite. Ustvari je drugacije. Jedno je savladati emociju, drugo potisnuti je, skupljati u se, pa kad krene - lava gori sve. (naravno ne ''šmcanje'' zbog ujeda komarca).

Ja prosto poželim da se isplačem kao čovek tj. žena. Retko plačem, ali.. kada plačem
onda je to zaista ne samo plač nego jecaj duše.
Poslednji put sam plakala kada mi je tata umirao od raka takoreći na rukama. To je
bilo pre oko godinu i po dana.
Teško mi krenu suze, obično to odradi želudac, štitna žlezda i ostali šavovi organizma
gde sam tanka. Zdravije bi bilo da mogu češće da plačem i isplačem neke svoje
gorčine.

Moze se plakati i od srece.... Prelepo je to!!

Jesu, ok su suze. Imaju neiscrpan rezervoar, kao siguran gorski izvor Mnogo toga je ok. I mnogo toga nije.

Kad definitivno izgubis nekog, places kasnije. Sve vise i vise. I ne mozes da oprostis sebi sto mu nisi dao vise, a uvek mozes vise. Sve je to lepo u vezi vere, duse... ali kad izgubis nekog ne mozes nista drugo do plakati, sto za njim, sto za sobom. I treba da places. Eto.